Anti-War Song

Djordje Balasevic: Odjebi, JNA...
Dao sam ti jednu dobru godinu života...
Najbolju, možda?
Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vračaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokrenu nepokretno, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu nikad vise...

Ali...
Proklet da sam...
Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I jos neke dvadesete-tridesete...
Za razliku od dečaka na cije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe...
Oni ostadoše negde u devetnaestoj...
Zaljubljeni...
Zaigrani...
Zbunjeni...
Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnicki podmetnuli u džepove...
Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...
Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate...
Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...
Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme...

Nema Mojih u ovom Ratu Naših...
Ma, znam...
"Ne može to tek tako"...
Čičak izdaje se kači na sve strane. I meni će ga vec neki mangup prilepiti na ledja, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski...
Razmisljao sam o tome...
Koga izdati kad mi ostane da biram izmedju nas dvoje?
I, žalim...
Ali prestar sam da bih izdao sebe, jos jednom...
Zato odjebi, JNA...
Dosta je bilo...